Стратешко савезништво или заблуда?

Ауторски текстови

Пише: Говори Српска

У свјетлу дугогодишњих српско – хрватских договора у БиХ те констатне србофобије која влада у Републици Хрватској, потребно је преиспитати да ли политичка сарадња са Хрватима може допринијети бољем статусу Републике Српске. Сасвим оправдан је став да ми не требамо да се мјешамо у сукоб Хрвата и муслимана, јер је он базиран на споразума из Вашингтона, који су 1994. потписали Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић.

Дакле, у случају трећег ентитета не може доћи до ревизије Дејтонског уговора, па тако ни до прекрајања граница Српске, што је тврдња опозиције у Републици Српској. Али, такође не може доћи ни до цијепања БиХ. Савезништво Срба са Хрватима не може допринијети погоршању уставне позиције БиХ, коју од дефинитивног распада ипак спашава Дејтонски споразум који гарантује њену цјеловитост.

Ако би гледали ширу слику, Република Хрватска је битан фактор у регији и заједно са Србијом гарант Дејтонског споразума. У тој Хрватској, која је данас србофобична и у којој јача усташтво, Срби су главна мета. Дакле, национални интерес Загреба није положај Хрвата у БиХ, који се мајоризирају, већ положај Срба којих у Хрватској има мање од 5%. У политичкој терминологији Хрватске, занимљив је и појам „додринаштва“ који одликује хрватске екстремне снаге, које желе да са муслиманима укину Републику Српску, протјерају Србе из БиХ и успоставе границу на Дрини.

Република Српска, од свог оснивања, тренутно има највећу подршку и помоћ Србије, јер бар 75% политичког капацитета у Народној скупштини Србије снажно подржава српске националне интересе преко Дрине. С друге стране, у Хрватској, политичке партије од ултра љевице до крајње деснице занемарују Хрвате у БиХ и слободно се може закључити да је та подршка минимална. Основни став свих хрватских политичких партија је:

– Поштовање суверенитета БиХ

– Сагласност да су Срби агресорски народ у последњим ратовима

– Вјеровање да је могуће стратешко савезништво са муслиманима

Хрватске политичке странке не сматрају да је национални интерес хрватског народа положај њихових сународњака у БиХ, већ сматрају да су Срби и даље пријетња. Ово је један занимљив парадокс какав је тешко замислити на политичкој сцени у Европи. У свакој држави, десне или ултра десне странке подржавају положај припадника свог народа у сусједној држави. У Хрватској је, као што је напоменуто, однос политичких партија према питањима у БиХ готово идентичан али из различитих побуда.

У политичкој теорији, парламентарне странке у идеолошком смислу могу бити широког спектра од крајње љевица преко центра до крајње деснице. У Хрватској, свако из различитих интереса, има недоречен став по питању БиХ.

Крајња љевица скоро да не постоји, осим неких маргиналних партија као што је Радничка фронта, и оне имају негативне ставове према самој идеји Херцег Босне. Снажне партије лијевице и лијевог центра попут СДП-а, ИДС-а, ХНС-а, снажно подржавају цјеловитост БиХ, те сматрају да је ова вјештачка творевина неупитна категорија и да је Туђманова политика према БиХ била лоша и усмјерена против муслимана.

У сложеном и накарадном политичком систему Хрватске, под странкама центра сматрају се популистичке партије које на једним изборима получе велики успјех а на следећим не пређу изборни праг. Тако једне године, имамо недефинисану коалицију локалних лидера окупљених под именом МОСТ, који немају никакав заједнички идеолошки став те у зависности од бирачког тијела мјењају ставове по питању националних интереса хрватског народа. На прошлим парламентарним изборима, трећа снага у Хрватској била је популистичка странка Живи зид, чији је лидер Иван Пернар често износио ставове који се радо чују у Сарајеву.

На десници, највећа хрватска политичка партија ХДЗ увијек је водила антисрпску политику, те је у њеном актуелном владајућем мандату дошло до наглог оживљавања усташких идеја и промоције србофобних ставова предсједнице Колинде Грабар Китаровић. Владајућа странка у Хрватској и даље сматра да су Срби стратешки и национални непријатељ хрватског народа и пријетња која ће увијек постојати. С друге стране, у хрватском друштву јачају снаге које су још десније и екстремније од ХДЗ-а и којима су Срби опсесија и кривац за све.

Политичке партије са парламентарним учешћем као што су Неовисни за Хрватску, Суверенисти, ХСП, ХРАСТ уз подршку екстремног крила Католичке цркве све више јачају и њихови ставови се базирају на историјско ревизионизму по питању НДХ. Водеће фигуре овог блока су генерал Жељко Гласновић, Златко Хасанбеговић, Бруна Есих, Ружа Томашић и остали освједочени србофоби. Гласачко тијело је махом необразовано, своје ставове обликује стиховима из антисрпских пјесама Марка Перковића Томпсона. Омиљена емисија екстремне деснице у Хрватској је она коју води Велимир Бујанец, декларисани неонациста који своје емисије почиње са поздравом За дом спремни.

Ово бирачко тијело све више јача и пресудиће на предсједничким изборима у недељу. За наведено гласачко тијело бориће се садашња предсједница Грабар – Китаровић и Мирослав Шкоро, „лажни бранитељ“ који је рат провео у Америци и који и данас зарађује на пјесмама које буде најниже пориве у хрватском десничарском блоку. Наведени кандидати се све више боре како да стекну наклоност својих потенцијалних гласача тако што шире србофобију, негирају геноцид у НДХ и број жртава у Јасеновцу, минимализују свакодневне нападе на српску националну мањину, пријете забранама српским политичким странкама и удружењима у Хрватској.

У свјетлу српско-хрватских односа у БиХ, овдје је парадокс да крајња нацоналистичка опција у Хрватској не подржава положај свог народа у сусједној земљи, већ сматра да је потребно стратешко партнерство управо са онима који мајоризирају Хрвате у ФБиХ. По њима, највећи национални проблем Хрвата су ћириличне табле у Вуковару, постојање српске политичке партије у Сабору, те преостали српски старци у Книнској Крајини.

Мирослав Шкоро, који свакодневно даје гнусне изјаве против Срба, напримјер не види проблем у томе што је Жељко Комшић, трећи пут хрватски представник у Предсједништву БиХ, а ратовао је против Хрвата и изабран је гласовима муслимана, али тај Шкоро ће ламентирати ако предсједник неке мјесне заједнице у Вуковару буде бивши припадник оружаних снага Републике Српске Крајине.

Све ово говори у прилог томе да Срби коначно требају да буду паметни и окрену се својим националним циљевима. Ако би се десило надјачавање муслимана и Хрвата у Федерацији и самим тим позитивне или негативне рефлексије на српске интересе, имамо следеће солуције:

– Хрвати надјачају муслимане, што је немогуће, јер ће се потоњи грчевитије бранити пошто немају другу солуције. По наше интересе, то значи да Хрвати добијају трећи ентитет и онда опет, под утицајем Републике Хрватске, окрећу се против Срба.

Најбољи доказ је последњи рат. Срби су спашавали хрватске избјеглице из средње Босне пред муџахединима. Када су кренуле хрватске војне акције 1995. године, ти исти Хрвати су учестовали у злочинима над Србима. Када су српски рањеници умирали јер није било операционих сала, хрватски рањеници су лијечени у Добоју и Бањалуци. Када је ВРС спасила Жепче и Хрвате од муслиманског покоља, ХВО је узвратио захвалност тако што је на теслићком ратишту забио нож у леђа Војсци Републике Српске те јој нанијео велике губитке , иако су претходно српски војници гинули за хрватске интересе.

– Уколико муслимани надјачају Хрвате, ту долази до тоталне мајоризације Хрвата који ће увијек бити геостратешки супарник Срба, без обзира на претварања и лукавство. Муслимани ће се задовољити са контролом 49% умјесто садашњих 24%, јер знају да више не могу против Срба који имају компактну границу са све јачом Србијом и њену заштиту. А самим тим, извјесно је снажније ангажовање Хрватске против муслиманских интереса, што доводи до смањивање притисака на српску националну мањину у Хрватској и ометање државних интереса Републике Србије.

Mobile Sliding Menu